Ovaj članak je prvobitno objavljen u Nedeljniku
Piše dr Milan Milenković, ginekolog
Pod infertilitetom se podrazumeva nemogućnost začeća posle godinu dana pokušaja i nezaštićenih polnih odnosa. Ranije je korišćen termin sterilitet, koji predstavlja jedno trajno stanje, a infertilitet je nešto što se određenim tretmanom može korigovati. Da bismo bolje razumeli pojam infertiliteta, treba naglasiti da postoji primarni infertilitet, kad žena pre toga nikada nije bila trudna, i sekundarni, kad žena ima bar jednu trudnoću iza sebe. Isto važi i za muškarce.
Često čujemo izjave da je infertilitet u porastu, ali to najčešće nije dokumentovano studijama i konkretnim podacima. Savremena medicina se zasniva na rezultatima studija i postulatima „evidenced based medicine“ – medicine bazirane na dokazima. Stoga, tvrdnje da je infertilitet u padu ili porastu, mogu imati negativan uticaj na ljude koji imaju taj problem i kreirati pogrešno javno mnjenje sa svim svojim negativnim posledicama.
Osam do dvanaest odsto populacije ima problem sa infertilitetom, dok u nekim delovima sveta ta stopa ide i do 30%.
Svetska zdravstvena organizacija smatra infertilitet bolešću i savetuje tretman ako posle godinu dana pokušaja nije došlo do trudnoće. Najveći pomak u lečenju infertiliteta napravljen je 1978. godine kada je rođena prva „beba iz epruvete“, metodom in vitro fertilizacije (IVF). Princip te metode je da se jajne ćelije „izvade“ iz jajnika i oplode u laboratoriji spermatozoidima partnera ili donora. Zatim se oplođena jajna ćelija-embrion vrati u matericu. Pošto se IVF metodom dobije više embriona, embrioni dobrog kvaliteta mogu da se zamrznu, sačuvaju i kasnije vrate u matericu ukoliko prvi put nije došlo do trudnoće ili par kasnije želi još dece. Sinonimi za IVF su vantelesna oplodnja (VTO) i biomedicinski potpomognuta oplodnja (BMPO). Do sada je u svetu rođeno preko osam miliona beba posle IVF-a. Danas je IVF najefikasnija metoda u lečenju infertiliteta. Uspeh koji se definiše rođenjem deteta zavisi u velikoj meri od dužine trajanja infertiliteta i godina starosti žene. Već kod žena sa 44 godine starosti uspeh sa sopstvenim jajnim ćelijama je manji od 3%.
Pored Ivf-a, imamo i metodu inseminacije, kada se obrađeni spermatozoidi ubace u materičnu duplju, zatim zamrzavanje tkiva jajnika i testisa, zamrzavanje polnih ćelija, donaciju jajnih ćelija i spermatozoida i transplantacije reproduktivnih organa, surogat materinstvo, što sve zajedno spada u asistiranu reproduktivnu tehnologiju (ART).
I pored stabilnog biološkog infertiliteta, raste broj IVF postupaka. To se može objasniti i socijalnim faktorom infertiliteta, kada se potomstvo ostvaruje uz pomoć donora polnih ćelija, kao i komercijalizacijom reproduktivne tehnologije.
Može se reći da se humana reprodukcija ne zasniva samo na biološkim motivima i produženju vrste, već i na kulturološkim motivima, uticaju okoline, religije, društva i šire porodice. Napraviti ljudski život izvan tela majke bilo je u početku etički kontroverzno, kako za društvo i političke organizacije, tako i za religiozne zajednice. Profesor Robert Edvards je dobio Nobelovu nagradu za medicinu 32 godine posle rođenja prvog IVF deteta, i posle toliko vremena je i dalje bio kritikovan od pojedinih religioznih zajednica.
Početak IVF-a bio je duboko ukorenjen na znanju stečenom u istraživanjima na laboratorijskom modelu, pre svega na animalnim eksperimentima, kao i na kliničkim istraživanjima. Međutim, vrlo brzo, komercijalizacijom IVF-a uvođene su nove metode i tretmani bez adekvatne validacije i poštovanja principa medicine zasnovane na dokazima, dijametralno suprotno od principa primenjenih tokom razvijanja metode.
Kada uzmete jedan lek, postoji dejstvo leka, prirodni tok bolesti i placebo efekat. Dejstvo leka, suplementa, medicinskog sredstva ili metode mora biti potvrđeno kroz dobro kontrolisane kliničke studije koje porede tretirane pacijente sa kontrolnom grupom. Nažalost, danas se može videti da se pacijentima nudi izbor lekova, suplemenata i metoda po principu „à la carte“, najčešće uz dodatnu cenu i bez akademskog motiva za takvu preporuku. U slučaju privatnog finansiranja, pacijent se izlaže nepotrebnim troškovima, dok će u javnom zdravstvu pacijenti oboleli od malignih i hroničnih bolesti biti uskraćeni za potreban tretman usled neracionalnog trošenja sredstava. Sličan izazov postoji i sa nekontrolisanom upotrebom dijagnostičkih i laboratorijskih testova. Nedostatak adekvatne zakonske kontrole i visoka motivacija pacijenata za ostvarivanjem trudnoće pomaže nepotrebnu upotrebu lekova, suplemenata i testiranja. To je problem koji postoji na globalnom nivou i u literaturi je poznat kao „overmedication, overtesting, overtreatment“. Akademski motivi nemaju tu snagu koju imaju ekonomski motivi.
Interes pacijenata, ali i društva je da se lečenje infertiliteta, koje se danas može nazvati i „industrija fertiliteta“ bazira na znanju, akademskim motivima i etičkim normama.