Miom je dobroćudna promena na materici koja nastaje iz ćelija zida, to jest mišića materice (miometrium). 

Miomi su najčešće dobroćudni tumori kod žena i dijagnostikuju se kod oko 4 % žena između 35 i 40 godina starosti, i kod oko 50 % u pedesetim godinama. Jedna švedska studija je pokazala da oko 3,5 % žena između 25 i 32 godine ima miom, a 7,8 % između 33-40 godine. Rizik za malignitet kod mioma je 0,26 %.

Vrste i klasifikacija mioma

Miomi se klasifikuju na osnovu svoje lokacije u materici, pri čemu postoje tri osnovna tipa: submukozni, intramuralni i subserozni, svaki sa specifičnim karakteristikama i potencijalnim uticajem na zdravlje žene.

Miomi mogu biti submukozni (nalaze se ili zahvataju materičnu duplju), intramuralni (nalaze se u zidu materice) i subserozni (na zidu materice). 

Jedna druga kasifikacija deli miome na klase 0, 1, 2 (submukozni), 3 i 4 (intramuralni) i 5, 6 i 7 (subserozni) i klasu 8 gde spadaju miomi na retkim lokalizacijama, kao na primer na grliću materice. 

Kakvi simptomi mioma zahtevaju tretman i  koje opcije lečenja postoje? 

Miomi koji daju simptome u vidu bolova, osećaja pritiska  i nadutosti kao i  obilnih krvarenja, treba lečiti. Lečenje može biti medikamentozno, hirurško i radiološko, takozvana embolizacija mioma. 

GnRh agonisti su lekovi koji se primenjuju u lečenju mioma, međutim ti lekovi imaju privremeni efekat, i obično po prestanku terapije, miomi ponovo daju simptome i počinju da rastu. Takođe, imaju dosta neželjenih efekata, posto „uvedu“ ženu u stanje menopauze. Mogu se koristiti i u kombinaciji sa hirurškim lečenjem, tj. da smanje veličinu mioma pre operacije. 

Druga grupa lekova koji se koriste u poslednjih desetak godina su antagonisti progesterona, koji su efktivni kod određene grupe pacijenata, ali zahtevaju strogi nadzor, ulključujući češće analize krvi. Antagonisti progesterona, se takođe mogu koristiti u kombinaciji sa hirurškim lečenjem.

Hirurško lečenje

Hirurško lečenje uključuje odstranjivanje cele materice, kad je žena završila sa rađanjem i odstranjivanje mioma, takozvana miomektomija, koja se može raditi kroz otvoreni rez na stomaku, laparoskopski, kada se kamera ubaci u stomak i instrumenti ubace kroz nekoliko malih rezova od 5-12 mm, i histeroskopski, kad se kamera ubaci u matericu kroz vaginu, i operišu miomi koji se nalaze u samoj materičnoj duplji, to jest submukozni miomi. 

Treći način lečenja  je “embolizacija“. To je intervencija gde se kroz jednu veliku arteriju na nozi ubaci kateter sve do arterija materice koje snabdevaju krvlju matericu i miome, i tu se ubaci jedan „čep“, koji blokira dotok krvi miomima i dovede do njihovog smanjenja. Ova metoda se ne savetuje ženama koje planiraju trudnoću.

Miomi i fertilitet

Kada se radi o fertilitetu i nastanku trudnoće, stvar je nešto kompleksnija. Miom može da ima mehanički negativan efekat, tako što ce blokirati jajovode, materičnu duplju ili grlić materice i tako otežati transport jajnih ćelija i spermatozoida. Takođe, miom može da ima i negativan uticaj na implantaciju (usađivanje) embriona u materici i na sam endometrium (sluzokožu materice). 

Lečenje mioma u kontekstu planiranja porodice

Što se tiče trudnoće, odluka da li će se miomi lečiti, to jest najčešće operisati, najviše zavisi od mesta gde se nalazi miom. 

Submukozne miome (klasa 0, 1 i 2) treba operisati pre planirane trudnoće. Jedna studija gde je bilo uključeno 180 žena je pokazala da je 43 % žena ostvarilo spontanu trudnoću u roku od godinu dana posle operacije, a 27% u grupi koja nije operisala miome. Submukozne miome treba operisati i pre vantelesne oplodnje.

Sto se tiče mioma koji su u zidu materice, tj. intramuralnih (klasa 3-4) mišljenja su oprečna. Jedna novija studija na 150 pacijentkinja sa miomima i 453 bez mioma je pokazala da su rezultati vantelesne oplodnje slabiji kod žena sa miomima, dok je jedna španska studija sa preko 1 000 pacijenata pokazala da nema razlike. Neke studije pokazuju da veličina i broj mioma ima uticaja na rezultat.

Zaključak što se tiče intramuralnih mioma bi bio da treba napraviti individualnu procenu pre evntualne operacije, gde treba imati u obzir starost zene i kvalitet spermograma.

Subserozni miomi (klasa 5-7) ne utiču na nastanak trudnoće i u principu, ako ne daju simptome u vidu bolova i osećaja pritiska, ne treba ih operisati.

Intramuralni i subserozni miome se operišu otvorenim rezom ili laparoskopski, u zavisnosti od veličine i lokalizacije mioma, kao i od lične procene ginekologa koji izvodi operaciju. Submukozni miomi se operišu histeroskopski.

Miomi u trudnoći

Miomi najčešće ne prave komplikacije u trudnoći, mada postoje studije koje pokazuju povećan rizik za krvarenje, bolove, prevremeni porođaj, poremećaj posteljice i položaja ploda u materici. 

Trudnoće se normalno kontrolišu. Vrlo retko se miomi operišu u samoj trudnoći, zbog visokog rizika takvih operacija. Ako miom predstavlja mehaničku prepreku za porođaj, radi se carski rez, inace miomi sami po sebi nisu razlog za porođaj carskim rezom. 

Miomi se nekad mogu odstraniti na carskom rezu, ali je povećan rizik za krvarenje. Neke studije pokazuju da je nešto povećan rizik za spontani pobačaj, ali to se ne može sa sigurnošću potvrditi. Oko 30% mioma poraste u trudnoći, i to najčešće u prva tri meseca trudnoće.

Treba sačekati najmanje 3 meseca sa pokušajem trudnoće posle operacije mioma. Ruptura, tj pucanje“ ili raslojavanje materice u trudnoći je 1% posle operacije mioma, u poređenju sa 0, 05 % kod žena koje nisu operisale matericu. Rizik za rupturu materice je 0, 5 % posle carskog reza. Rizik za spontani pobačaj posle miomektomije je teško proceniti, pošto su studije oprečne od toga da nema razlike do smanjenog rizika.