Bad Surgeon – skandal u Švedskoj

Ovaj intervju je prvobitno objavljen u Nedeljniku.

Istinita priča o najmračnijem Netflixovom hitu.

Profesor dr Milan Milenković, čuveni srpski ginekolog, radio je u Institutu Karolinska u isto vreme kada i dr Paolo Makjarini, koji je koristio pacijente kao zamorčiće. Upoznao je dr Makjarinija i pratio je smrtonosni skandal svetskih razmera za koji kaže da je upozorenje na neproverene metode u medicini, zloupotrebe i neprihvatljive stvari bez kontrole kojima se ugrožava zdravlje.

Piše: Ana Mitić

Švedski Institut Karolinska, koji dodeljuje Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu, među deset je najboljih bolnica na svetu. Tamo rade najugledniji lekari i najveći svetski stručnjaci. To je grad u gradu i mesto gde je, kažu, ljudski faktor najvažniji. Ali i središte jednog od najvećih skandala koji se desio u svetskoj medicini. 

Glavna ličnost skandala je dr Paolo Makjarini, švajcarsko-italijanski hirurg, prevarant i sociopata, zbog čije je eksperimentalne metode sa matičnim ćelijama sedmoro ljudi umrlo. Superhirurg, kako su ga dok nije otkriven predstavljali, ispostaviće se, bio je loš hirurg – „Bad Surgeon“ što je i naziv nove Netflixove serije koja se bavi slučajem doktora koji je prekršio sve postulate medicinske etike i uspeo da obmane ne samo svetsku javnost i očajne ljude koji su u njegovoj metodi videli tračak nade da prežive, već i medicinske stručnjake.

Makjarini je postao međunarodno poznat po stvaranju prvih plastičnih organa na svetu. Ali mnogi pacijenti koje je operisao su kasnije umrli, što je činjenica koja je bila skrivena od javnosti i medicinske zajednice.

Ovaj čovek koji je nazvan „ekstremnim oblikom prevaranta“ danas je u zatvoru.

Profesor dr Milan Milenković, ginekolog iz ordinacije „Dr Milenković“ i Laboratorije za transplantaciju i regenerativnu medicinu Univerziteta u Geteborgu, radio je u Institutu Karolinska u isto vreme kada i Makjarini. Upoznao je dr Makjarinija i pratio je ovaj skandal svetskih razmera za koji kaže da je upozorenje na neproverene metode u medicini, zloupotrebe i neprihvatljive stvari bez kontrole kojima se ugrožava zdravlje, a kojih, naravno, ima i kod nas, kao i u celom svetu. 

Čudno je kako je Karolinska, koja je jedna od najboljih i najskupljih bolnica u svetu, dopustila takav propust. Kada se bira profesor, potrebna su tri mišljenja. Za Makjarinija su imali samo jedno pozitivno mišljenje i dva negativna, ali su odlučili da ga prime jer im je delovalo da će od bioinženjeringa i pravljenja plastičnih traheja uz pomoć stem ćelija, nešto biti. Ali ljudi koji su radili sa njim su vrlo brzo razotkrili da nešto nije u redu. Makjarini je, po svedočenju njegovih kolega, opasni psihopata sa lažnim CV-jem koji je uspeo sve da prevari.

I od tada kreće istorija jednog od najvećih skandala u medicini. Makjarini je, ispostaviće se, zloupotrebio svoje pacijente koji su preživeli torturu a neki umrli u najtežim mukama. Među njima je jedno dete i odrasli ljudi kojima ta operacija nije ni bila potrebna. Pacijenti su bili njegovi zamorčići na kojima je primenio metodu koja nije prošla najvažnije faze razvoja, a šokantno je da nije uopšte razvijana na životinjama.

Bioinženjering je stvaranje novih organa (od plastičnih ili bio materijala) od neke matrice, kalupa koji je već napravljen u laboratoriji. Ali ti organi ne smeju da izazivaju nikakvu reakciju na organizam, objašnjava profesor Milenković. 

„I onda se taj kalup naseli drugim stem ćelijama od kojih će se napraviti npr. ćelije jednjaka ili ćelije materice… i to je taj inženjering na kojem se mnogo radi i na kojem je radio Makjarini. U svetu se godinama radi i na veštačkoj materici, veštačkom pankreasu, veštačkoj vagini… ali sve su to još uvek eksperimentalne metode. Na primer, tek kada se rodilo 200 dece posle transplantacije jajnika kod žena koje su imale karcinom ili neku bolest, pa im je zamrznuto tkivo jajnika a potom vraćeno posle ozdravljenja, sklonjena je etiketa ‘eksperimentalno’ i metoda je ušla u kliničku praksu tek posle 15 godina razvoja.“

Zvaničnici Instituta Karolinska u Švedskoj, gde je Makjarini bio gostujući profesor i direktor, pomogli su da se prikriju njegova zlodela kada su prvi put izašla u javnost. Kasnije će neki biti smenjeni. 

Kao i većina prevaranata, Makjarini bio je razmetljiv i okolinu uspeo da ubedi da tačno zna šta radi. Ono što je radio bilo je korišćenje sintetičkih transplantacija za koje je, čini se, dobro znao da ne funkcionišu, a pacijenti su redom umirali strašnom smrću (umrlo je sedam od osam pacijenata na kojima je izvršio tu proceduru). Jedini preživeli je pacijent kojem je izvađen transplantat.

„Makjarinija su lekari sa Karolinske sa kojima je radio razotkrili i vrlo brzo shvatili da to što radi ne funkcioniše, ali je on onda otišao u drugu zemlju i nastavio da radi. U stvari ga je razotkrila žena kojom je trebalo da se oženi“, priča dr Milenković.

„Loš hirurg: Ljubav pod nožem“ (Bad Surgeon: Love Under Knife), kako glasi pun naziv serije, dobrim delom se bavi privatnim životom Makjarinija i vezom sa Benitom Aleksander, bivšom producentkinjom En-Bi-Si njuza, koja je ušla u vezu sa njim dok je još snimala dokumentarni film o navodno revolucionarnom radu ovog doktora. Iz njenog dela priče se najbolje vidi koliko je beskrupulozno lagao. Vodio je nekoliko paralelnih života po principu „Uhvati me ako možeš“.

Njoj je pričao da je u globalnoj mreži najboljih svetskih lekara i da je operisao poznate i uticajne ličnosti, od pape, preko japanskog cara, do Klintonovih i Obame. Čak joj je rekao da su njega zvali kada je princeza Dajana imala saobraćajnu nesreću, i da bi ona sigurno preživela da je on stigao na vreme da joj pomogne!? U trenutku kada je njegova verenica otkrila da je laže da će ih venčati papa lično na ceremoniji (papa je u to vreme bio na turneji) u jednom italijanskom dvorcu gde je trebalo da se pojavi i Elton Džon lično a peva Andrea Bočeli, on joj je saopštio da joj nije ipak sve rekao o sebi. Tada joj je „objasnio“ da u stvari radi za CIA i da je snajperista! 

„Jasno je da nešto ozbiljno nije bilo u redu i da je on patološki lažov“, rekla je Benita Aleksander. „Ali kada mi je to rekao, pomislila sam: ‘Ovaj čovek je lud.’ Mislim, legitimno lud…“

Tek kada je „Njujork tajms“ objavio priču o njemu i pošto joj je „slomio srce“, ona je krenula ozbiljnije da istražuje njegove laži.

Na dan njihovog venčanja, Benita je sa dva prijatelja otputovala u Barselonu da se suoči sa Makjarinijem, u kraju u kojem je živeo. Dok je bila u kolima, prijatelji su razgovarali s njim, upoznali njegovu ženu i decu ali on nije mogao da ih pogleda, a jedan prijatelj ga je opisao „kao postiđenog školarca koji je uhvaćen“.

„On je prevario svoje pacijente na isti način na koji je prevario mene“, kaže Benita Aleksander. „Bili su ubeđeni da je on najveća nada za preživljavanje njihovih najmilijih. Naterao ih je da veruju da može da im pomogne kao što je mene naterao da verujem da me voli i da voli moju ćerku, i da će se brinuti o nama do kraja života.“

Lažljivi psihopata: tim rečima su ga neki opisivali pošto je razotkriven.

„Znao sam za njegove prevare i da je dobio otkaz u Karolinskoj, ali ne i za privatni život i da ima dve, tri žene“, dodaje dr Milenković.

„Ogromne pare se daju za bezvezne stvari i to bi trebalo da bude pouka ove serije. Ne znači da je neka nova metoda uvek dobra“, priča profesor Milenković. 

„Iz ovoga bi trebalo izvući pouku da bi trebalo biti oprezan jer se i kod nas (kao i u svetu) radi sa neproverenim metodama lečenja, naročito podmlađivanja, PRP, metodom koja je sada vrlo komercijalizovana i za koju nema dokaza da radi a košta hiljade evra, podmlađivanja vagine laserom za koju ne postoje nikakvi dokazi i nijedna studija koja pokazuje da je to bolje a imate stravične komplikacije koje su prijavljene FDA. Naši ljudi su pod uticajem društvenih mreža, nisu edukovani zbog čega ne pristupaju stvarima kritički nego prihvataju sve što im se nudi.“ 

Bolnica Karolinska je 2013. godine suspendovala sve transplantacije traheje i odbila da produži Makjarinijev ugovor kao hirurga. Četvorica bivših kolega su 2014. godine optužila Makjarinija za falsifikovane tvrdnje u njegovom istraživanju.

U junu 2022, švedski sud proglasio je Makjarinija krivim za nanošenje telesnih povreda pacijentu. Izrečena mu je uslovna kazna. Međutim, godinu dana kasnije, Apelacioni sud ga je osudio na dve godine i šest meseci zatvora.

Kako običan građanin da prepozna da neka metoda nije pouzdana ako je jedan prevarant izigrao jednu od najvećih bolnica u svetu kao što je Karolinska? Makjarini je imao lažirane naučne radove čak objavljene i u medicinskom časopisu „Lancet“, pa su kasnije povučeni pošto je otkriveno da je prevarant. Posle toga se akademski život potpuno promenio, usledile su stravične kontrole.

Koncept IDEAL (Idea, Development, Exploration, Assessment, Long-term study – Ideja, razvoj, istraživanje, procena, dugoročna studija) iz „Lanceta“ predstavlja put kako bi trebalo da se razvija svaka metoda, odnosno okvir za opisivanje faza inovacije u hirurgiji i drugim interventnim procedurama. Svrha je da se unapredi kvalitet istraživanja u hirurgiji naglašavajući odgovarajuće metode, transparentnost podataka i rigorozno izveštavanje o ishodima. Ali Makjarini je preskočio mnoge faze.

Zato je praktičan savet za građane da moraju da provere na više mesta, da se ne informišu preko društvenih mreža. „Ali kod nas imate vrlo loš sistem i nema nikakve kontrole kvaliteta od nadležnih institucija i ministarstva koji se bave potpuno perifernim stvarima dok se suštinskim stvarima niko ne bavi. U dobrim sistemima je mnogo teže da se dese ovakvi propusti, ali ima ih, i to je važno da ljudi znaju“, naglašava profesor Milenković. 

Neispitane metode u medicini prisutne su i u Srbiji. Profesor Milenković navodi primer da se u ginekologiji primenjuju potpuno neproverene metode od lasera, preko podmlađivanja, koje nemaju dokumentaciju a mogu da imaju ozbiljne komplikacije. Naročito su prisutne u oblasti estetike, sa najčešće privremenim efektom. „Ali to su zdravi ljudi, kod bolesnih ljudi je to vrlo opasno“, naglašava profesor Milenković.

S obzirom na to da nema kontrole kvaliteta od države, najbolje je potražiti dva-tri mišljenja i tražiti objašnjenje kako bi se ceo proces razumeo. Trebalo bi pitati koje su komplikacije, a koje dobiti, šta može da se izgubi a šta dobije, šta može da se desi za pet godina, i da li je metoda testirana na životinjama, da li postoje publikacije za tu metodu, da pogledaju biografiju lekara…

Ali, u potrazi za rešenjem zdravstvenog problema, nekada smo skloni da nekritički pristupamo stvarima i iz želje da bude dobro bez pitanja koja je cena. 

„To što košta milione, toga nema u medicini, neke eksperimentalne metode zbog kojih se odlazi često u inostranstvo. Ljudi daju pare iz humanih pobuda, žele da pomognu, a mi recimo ne znamo šta bude posle sa decom koja su otišla na lečenje. Ta lečenja od dva, tri miliona evra su potpuno eksperimentalne metode. Da li je neko nekada napravio analizu šta se desilo sa decom ili ljudima koji su lečeni u inostranstvu za koje je plaćena ogromna suma novca? Nema tih metoda koje su kliničke, regularne koje koštaju toliko. Nikad se niko to ne pita, sa jedne strane da se ne bi povredili ljudi kojima to treba, ali sa druge strane, iako sve je to dramatično kada vidite da je nekome potreban novac za operaciju pa se ne dovodi u pitanje, neko treba tim ljudima da kaže.“

Kod nas, dodaje, sistem na funkcioniše, ne postoji odgovornost, a dve karakteristike su komercijalizacija i patologizacija – da se leče zdravi ljudi i rade potpuno nepotrebne stvari. 

Ako je moglo da se desi jednoj Karolinskoj da jedan doktor iskoristi i ubije pacijente iz svojih sebičnih i sociopatskih pobuda, zar to nije dovoljan razlog za makar pojačan oprez?